Kako se vrši fašizacija društva kroz psihijatriju kao istituciju nasilja? Kako društvena hijerarhija preko psihijatrije negira naš bol i melje naše živote? Koje su političke osnove deinstitucionalizacije, zahteva za ukidanje zloupotrebe moći u ime prakse deljenja moći sa drugima? Ovo su neka od pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovore tokom razgovora na temu "Institucija i sloboda", koji Ženski prostor organizuje u okviru edukativnog programa Antifašističke studije, u subotu, 30. novembra, u prostorijama Medija centra Niš, u terminu od 14 i 30 do 20 i 30.

Jedan od najpoznatijih, ali i jedan od najkontroverznijih eksperimenata u psihologiji, je tzv. Milgramov eksperiment. Njegova kontroverznost proistječe iz etičkih i tehničkih razloga. Pitanje na koje je šezdesetih godina prošlog stoljeća psiholog Stanley Milgram pokušao pronaći odgovor, bilo je koliko su se sasvim normalni ljudi spremni pokoriti autoritetu i izvršavati potuno 'nečovečne' naredbe. Motivaciju za ovaj niz eksperimenata Milgram je pronašao u rezultatima Drugog svjetskog rata. Zašto je toliki broj ljudi u nacionalsocijalističkom režimu bio spreman izvršavati naredbe u službi nacističke mašinerije za ubijanje? Je li postojala neka „greška“ kod svih tih ljudi ili postoje situacije i okolnosti pod kojima bi svatko od nas bio u stanju mučiti i ubijati druge ljude? (Werner Stangl)

ludaci2

Kada su u jednom istraživanju zdravi ljudi poslati, sa izmenjenim biografijama i dosijeima, u psihijatrijsku ustanovu,  imali su instrukcije da se ponašaju normalno i da posmatraju ponašanje medicinskog osoblja. Pretpostavka je bila da će osoblje lako uočiti ljude koji tu ne pripadaju. Medicinsko osoblje nije uspelo da opravda ovu pretpostavku! (Rosenhan, 1973)

Prošlo je četrdeset godina od incijative Franka Bazalje, Franke Ongaro Bazalje i Demokratske psihijatrije u Italiji, koje su u temelju izmestile nasilje iz pojma psihijatrije, izmestile “bolest” i “opasnost po sebe i druge” iz predmeta psihijatrijskog lečenja i umesto toga se centrirale na ljudska bića. Demokratska psihijatrija zasnovana je na organizovanju potreba egzistencijalnih patnji ljudi i uvodjenju službi centara za mentalno zdravlje utemeljene u lokalnoj zajednici koje se organizuju oko potreba mentalno intenzivnih građanki i građana. U pitanju je BRIGA A NE MUČENJE.

ludaci1Pokret deinstitucionalizacije psihijatrije započinje od dekonstrukcije odnosa moći izmedju psihijatara i zatočenika psihijatrije - institucije nasilja. U tom procesu svako ko ima moć mora da svoju moć dovede u pitanje i procese zloupotrebe moći institucije u kojoj radi.

U Srbiji postoji pet velikih psihijatrijskih bolnica sa preko 3,000 kreveta koje funkcionišu kao azili, udaljeni od naseljenih mesta, ograđeni žicama u kojima žene, muškarci i deca žive u totalno ponižavajućim, nedopustivim uslovima. Potrebno je isprazniti sve ludnice, dekonstruisati cilj psihijatrije kao institucije društvene kontrole i uvesti centre u zajednici koji će se brinuti.

U okviru ovog predavanja prikazaćemo dva dela italijanskog filma “Bio jednom grad ludaka”, koji pokazuje istoriju transformacije klasične nasilne institucije psihijatrije u procesu deinstitucionalizacije psihijatrijske moći. U filmu je na autentičan, emotivan, intenzivan način prikazano iskustvo Franka Bazalje i ekipe uključenih u transformaciju ludnice u Goriciji i Trstu:od mesta totalne kontrole jedne ludnice do mesta izbora, veselja, životne patnje. Videćemo i seriju dilema sa kojima su se entuzijasti Demokratske psihijatrije susretali na ovom putu društvenih promena. Demokratska psihijatrija prikazuje sa više od četrdeset godina iskustva u radu u zajednici kroz mreže centara za mentalno zdravlje, prakse i politike psihijatrije i slobode. Jer, sloboda leči.

Nakon filma ćemo razgovarati sa Lepom Mlađenović, feminističkom konsultantkinjom i nekadašnjom aktivistkinjom pokreta Alternativne psihijatrije, koja je učestvovala u radu Centra za mentalno zdravlje u Trstu.

U pauzi između filmova će biti organizovana laka zakuska.